8 September 2003, Politika http://www.politika.co.yu/2003/0908/indexdan.htm POSTPOP KULTURA
Kad muzika utihne Kako god se pisala istorija srpske rokenrol kritike i ko god to bude radio, ime Branka Vukojevica ce u njoj zauzimati istaknuto mesto. Ne samo zbog toga što je on narocito u periodu izmedu 1976. i 1983. godine ispisao ogroman broj kritika, recenzija i eseja vec i zbog toga što su ti tekstovi do te mere podigli standard promišljanja na ovu temu da ce mu se u godinama koje su usledile malo ko približiti. Zarobljeni u vremensku kapsulu ti tekstovi rasuti na sada vec uveliko požutelim stranicama "Džuboksa" i "Ritma" ubedljivo su svedocanstvo raskošnog talenta i bogatog duha. I nije važno da li je on odabrao rokenrol ili je rokenrol pronašao njega, to je bio više nego srecan spoj. Samo povremeni ili površni citaoci su shvatali ova dva danas kultna magazina kao štampu koja se bavi muzikom i filmom. Kako onima koji su je stvarali tako i onima koji su o njoj pisali muzika je bila medij kroz koji su saopštavali svoje stavove o svetu i životu. Branko je posedovao tu sposobnost da brže, bolje i preciznije dešifruje te ponekad ne tako jednostavne poruke. U današnjem nemilosrdnom i grabežljivom svetu teško je pojmiti da su postojale generacije kojima je bilo važnije da imaju i slušaju novu plocu Boba Dilana, Nila Janga ili Elvisa Kostela nego da jurcaju za garderobom i da se vozikaju novim automobilom. Ta doza nevinosti i iskrenosti koja je izvirala izmedu redova tih tekstova cinila je onu magicnu privlacnost na koju su reagovale desetine hiljada vernih citalaca. Kada se budu nalazili razlozi zašto te generacije nisu gromoglasnije stupile na scenu devedesetih, dobar deo odgovora treba tražiti u njihovoj beskrajnoj cistoti, gotovo decjoj otvorenosti i naivnosti. Jer, samo se tako može protumaciti da termini kao što su razumevanje, tolerancija ili povezanost sa svetom za njih nisu ni postojali. Oni su bili deo njihovog bica. Neko bi mogao da kaže – bili su daleko ispred vremena. Pre neki dan u Londonu, u kome je živeo poslednjih dvanaest godina, tragicno je nastradao Branko Vukojevic. Probušena je vremenska kapsula i sada smo prinudeni da o svoj toj magiji posvecenosti, ljubavi i prijateljstvima koju smo tako uporno cuvali govorimo u prošlim vremenima. Za mnoge ovo je kraj detinjstva, a takav završetak je po pravilu bolan, ponekad, nažalost, i ovako tragican. Jedan od stalno prisutnih problema ove sredine jeste i taj da svaka generacija koja sazreva i stupa na scenu ima utisak kako sve mora da cini iz pocetka. Taj problem diskontinuiteta nanosi nemerljivu štetu. Zato bi, barem kada je rokenrol u pitanju, jedna primerena antologija srpske kritike bila više nego poželjna. Ne samo iz osecaja dužnosti i pijeteta prema Branku Vukojevicu vec i kao obaveza prema današnjim i buducim generacijama da bi znale ko je i kako krcio staze kojima oni hode. Da bi se osecale sigurnijim, pa samim tim i bogatijim. Momcilo Rajin |